Ima predvečerja kad se onako, umoran i bezvoljan mrzim vozit sarajevskim tramvajima i nadmudrivati se sa „revom“. Mrzim i ono tramvajsko truckanje koje me naprosto izludi jer, eto, svako malo možeš očekivati iskakanje iz šina. Dodijali i njima ovi dani jednolični dani koji kao da su jednojajčani blizanci i koji bi, da nije crne hronike, svi bili isti, pa bi da malo promjene putanju.

U tim predvečerjima više volim prošetati do kuće sa ruksakom na leđima koji mi polako, ali sigurno krivi leđa. Mislim, šta je tu je, jedan je život da bi se i za te sitnice peglao kod naših „nadri hećima“.

Te noći kao da mi neko šapnu da ipak krenem tramvajem, a ja imam običaj, da kada se dvoumim da li da negdje idem ili da nešto uradim samo razmislim da li ima ičeg zanimljivog u svemu tome što bi bilo vrijedno moje pažnje. U svom tom razmišljanju već sam se našao na tramvajskoj stanici i iznenadivši sam sebe kupio kartu iako sam se zakleo da neću zbog neljubaznosti i bezobrazluka ljudi koje nazivaju revizorima. Ali eto, ipak bio bi to haos u prometu kada ne bi imali te „limene kovčege“ u kojima ljeti budeš skuhan kao glavuša a zimi se smrzneš ko pišća.

Dočekala me, kao po običaju, gužva jedinstvena za sarajevske tramvaje, u narodu poznate kao-raj za džeparoše. Uhvatio sam se za onu ljepljivu, plisnavu štangu koja ima više bakterija od WC šolje, ili mi se čini. Da ne bi bilo da naši tramvaji nemaju, aman, ni jednu pozitivnu stranu pobrine se ta moja znatiželja koja onako, ležerno posmatra te ljude nabijene ko sardine koji apsolutno nemaju nikakve slobode ni da se okrene. Svašta se jadan insan nagleda u tim tramvajima. Od ubistava i krvi do slatkih pogleda, poljubaca i prošenja.

Nekako ih doživljavam kao jedno veliko sarajevsko biće koje u sebi nosi obilježlje ili osobinu svakog ko se ikad njime vozio. U svoj toj gužvi i sarajevskom žamoru ispunjenog jeftinim parfemima oči mi se zaustaviše na čovjeku odmah ispod mene. Onako, što bi se reklo, neki prosječan čikica koji nakon napornog dana ide kući ženi i dječici. Staro, ali ipak pristojno čisto odijelo potvrdilo je moju priču. Na nogama teške, čelikom onložene cipele  sa ostacima tek skorenog betona i maltera mi rekoše da jenaš čovjek, vjerovatno,  radnik sa neke od okolnih zgrada koje su nicale kao gljive. Podižući glavu pogled mi iznenada zastade na plastičnoj vrećici punoj namirnica iz koje je virila netaknuta šteka Drine „zidarke“. Znao sam da je bila plata, iako je bio visok datum. Zapitao sam se koliko mu je ta ista plata kasnila. Odgovor nisam mogao pretpostavit. Moje zanimanje za neznaca bi bilo gotovo da u zadnjem trenutku nisam uhvatio njegov lagani pokret spuštanje ruke u plastičnu vrećicu. Ta sekunda je trajala kao godina. Sav elektricitet u zraku je postao bar za duplo jači jer se sručio na mene kada sam vidio keks.

Nije to bio običan keks. Keks mog djetinjstva na koji sam bio zaboravio, ne znam ni ja kako. Poslastica koja je bila neizistavan dio svake kuće. Doduše, u nekim prijašnjim vremenima.

Kentov keks Petit koji je za mene bio iščezao je sada bio tu nadohvat moje ruke. Pad sistema je bio u najavi. Nisam znao gdje sam, koliko još stanica imam. Tramvaj je za mene bio prazan. Jedini pokret koji sam mogao percipirati je bio pokret viličnih kostiju tog čovjeka koje su laganim pokretima gutale tu poslasticu.

Moj trans je prekinulo oštro šištanje vrata koja su se naglo otvorila. Shvatio sam da trebam izaći i onako kao u nekom bunilu pustio noge da me same izgegaju na pločnik. Uspio sam se okrenuti još jednom i uhvatiti taj prozirni pogled čovjeka koji jede Petit keks. Gledao je kroz prozor u svijetla grada koji se polako spremao na počinak. Gledao je, a ništa nije vidio. Jeo je a nije osjećao ukus keksa. Bio je nekako prazan iznutra, za razliku od mene. Jeo je Petit keks, a ja nisam. Bio sam kivan na sebe. Moje puko posmatranje neznanca  u dvadesetminutnoj vožnji me podsjetilo da gubim sebe. Ili samo odrastam. Kako god, svratio sam u prvi market i kupio sebi kolač iz tramvaja. Za marku i dvadeset.

Bloger2