U čudne smo se ljude pretvorili. Bježimo od svih oblika fizičkog rada, svi bi da radimo u kancelarijama, po mogućnosti od 10h da se naspavamo, da hodamo po kafama i da ne proizvodimo nikakvu novu vrijednost. Može tako, ali neće dugo!

Jučer mi javiše da je komšinica preselila i da je danas dženaza, a babo je mene i brata odgojio da se odemo na posljednji ispračaj svima onima koje smo poznavali, ako ikako možemo. Ovih dana se potrefio i Bajram, pa smo svi bili na okupu i babo, brat i ja smo otišli da sklanjamo dženazu. Bilo je relativno puno ljudi, ali svi se sklonuše u hlad i rijetki ostadoše kraj kabura.

Kod muslimana je adet da se pomogne pri nošenju mejta i pri njegovom zatrpavanju, a ako se može i zna još šta i proučiti tim bolje.

Babo mi nekad davno reče “Jadan je onaj koga nema ko zatrpati”, pa sam ja ostao s bratom da “bacim” koju lopatu. Pogledao sam oko sebe niko ne prilazi, samo par osoba iz familije je zasukalo rukave i uhvatilo se lopate, a ostali su svi u dubokim hladovima već čučnuli i čekali da se što prije sve ovo završi. Ostadošmo brat i ja s dvije lopate i dobrih 10 minuta smo bez prestanka nabacivali zamlju u kabur, sve dok nas neki dedo ne potapša po ramenima i reče:  “Dobro je momci, ostavite i meni koji sevap.”

Dedo i njegov drug su bacili desetak lopata, ali ih osim mene i brata niko nije imao zamijeniti. Nas dvojica smo završili taj posao, ali smo promatrali šta ostali rade.  Većina ih se “sredila” kao za večernji izlazak i čistili su svoje bijele patike od prašine, a drugima je falila samo kafa da se osjećaju kao u kafiću.

Pogledali smo i u babu, koji je sigurno bio ponosan na nas dvojicu, jer smo uradili ono što bi i on da mu je zdravstveno stanje bolje, ali smo pogledali i jedan u drugog i naglas izgovorili “Kuda ovaj svijet ide?”.

Nije nama problem da sami prebacimo svu zemlju, ali je problem što je društvo izgubilo smisao postojanja. Ceremonijalne aktivnosti su beznačajne ako nisu svrsishodne, ali koga je još briga za to, jer je bolje biti u hladu i čekati da neko uslika naš dolazak na dženazu, nego baciti bar šaku zemlje na tabut, pa da nam svima bude lakše zakopati mejt.

Postadosmo svi jadni, jer više niko nikoga neće da zatrpava! U kakve smo se ljude pretvorili? U čemu je kvaka?

(Blogger 2)